Izlaganje lavirintu

Izlaganje lavirintu

Raščaurenje sebičnosti. Inicijacija. Prepoznavanje sebe u lavirintu. 4 x 4 x 4 = 64
Dom omladine, Beograd/26.02.1992.
Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad/26.11.1992.

Danas i sada ljudi koji se bave umetnošću moraju da se izjasne, jer njihova kreativnost i graditeljstvo mogu da se iskoriste u svrhe haosa, mraka i bezumlja. Umetnosti jedino preostaje da bude sa dobrom voljom da se nešto sačuva. Ne rušiti je postalo utopija, a umetnost je na strani plemenite utopije.

1. Zašto sam ovde? 2. Da li sam ovde? 3. Gde je lavirint? 4. Šta je ovo? 5. Odabir u mašti? 6. Da li sam u njemu? 7. Šta me plaši? 8. Ko je oko mene? 9. Mogu li se odavde izvući? 10. Da li da pitam? 11. Da li da ostanem? 12. Ako me gledaju? 13. Da li ću se prepoznati? 14. Šta će se zamrznuti? 15. Čemu ovo? 16. Da li je to umetnost? 17. Ko sam ja? 18. Možda će mi neko reći? 19. Da li sam pozvan? 20. Stid? 21. Šta me ovde zabavlja? 22. Nije li sve ovo neka sprdnja? 23. Šta se događa? 24. Da li mi prija? 25. Kako ući? 26. Možda mogu? 27. Ili bolje izaći? 28. Možda je tamo prijatnije? 29. Šta me sprečava? 30. Provokacija? 31. Šta me vodi? 32. Valjda niko neće primetiti? 33. Šta osećam? 34. Da li ovo staje u mene? 35. Zašto škrinja? 36. Ima li nečeg unutra? 37. Smem li da dodirnem? 38. Čemu strah? 39. Smem li da otvorim? 40. Da pitam glasno? 41. Ima li radoznalosti u meni? 42. Da li sam još uvek ovde? 43. Ako svi misle isto? 44. Smem li sebe da dodirnem? 45. Glupost? 46. Smem li sebe da otvorim? 47. Čudo? 48. Civilizacija laži? 49. Kako biti u njoj - sebi? 50. Dekadansa? 51. Šta sada? 52. Da li mi je ovo odnekud poznato? 53. Prepreka? 54. Vraćam se ili idem napred? 55. Možda je lakše bilo pre ulaska? 56. Kako ostati? 57. Da li smem? 58. Ima li još zatvorenih škrinja? 59. Možda je lakše zaboraviti? 60. Ne otvoriti i ne znati? 61. Šta se događa? 62. A šta ako u škrinji nema ništa? 63. Licemerje? 64. Mogu li ovo izdržati?

4 x 4 x 4 = 64
Učetvoreni kvadrat četvorke je proizvoljan numerološki okvir za uskladištenje mogućih odgovora na šezdeset četiri pitanja. Odgovori otvaraju mogućnost da se izađe iz lavirinta, mada, istini za volju, ne umanjuju i opasnost da se zauvek u njemu ostane. Odaberite, dakle, odaberite u mašti nekoliko od šezdeset i četiri isečka stvarnog sveta, koje vam umetnik stavlja na raspolaganje i, ređajući ih kako vam se učini najbolje, naznačite svoj alhemijski ornamentum mundi. Ne, neće biti lep, ali će biti tajanstven i istinit. A u ovom trenutku to znači mnogo. U civilizaciji laži, u kojoj živimo, i umetnost začas može postati samo umetnost licemerja. Licemernu sintagmu "nacionalna umetnost", protivrečnu u pridevu, čuo sam koliko juče, 22. avgusta, negde pred ponoć. Promaklo mi je lice na ekranu, ali shvatio sam da je znamenito obećanje izgovoreno na konferenciji za štampu partije nad partijama koja, pripremajući svoj kongres, najavljuje svoju buduću kulturnu politiku... A koliko prekjuče, ili nakjuče, pročitao sam da je jedan obrazovan prelat, za koga sam verovao da je prosvetljen duhom pomirljivosti i ekumenizma, osudio bezmalo svu dosadašnju našu umetnost. Rekao je da je bila d e k a d e n t n a. Obratite pažnju na ovaj lapsus. U sklopu njegovih misli "dekadentan" znači - moderan, postmoderan, transmoderan, nadmoderan, ali i... svetovan, kosmopolitski a, verovatno, i zapadnjački, prozapadni... itd. itd.

Nažalost, to jest na sreću, silovita umetnost Nikole Džafa ne pripada ni Istoku ni Zapadu. Skriveni ornament istine njegovog lavirinta nemerljiv je bilo čim drugim do sobom samim. To je algoritam uzvišene dekadentnosti, zanosne perverzije, svete izvraćenosti, to je grešna formula istine svake prave umetnosti, pa i one davnašnje, "izopačene", one što su je zvali "die entartete Kunst" i što su je, u ime morala i nacije, odnosili na lomače.

(Bogdan BOGDANOVIĆ, Katalog izložbe)

Mrtvački ples barbarogenija, dokle?
Na pragu galerije, u kojoj običaji nalažu tišinu i šapat, saberimo svoja osećanja nad svim onim što doživljavamo s ove strane njenog praga. Možda ćemo se potom spremnije prepustiti mašti nad ponudama Nikole Džafa koje je on, poput starozavetnog Noje, sklonio pred nebiblijskim potopom. Neka se tamo, unutra, zapodenu igre "izlaganja lavirintu", kakvih smo lišeni ovde, na brisanom prostoru sve silovitijeg mrtvačkog plesa barbarogenija.

Vukovar smo nekako preživeli, a ko zna kako ćemo dočekati razaranje Sarajeva. Ako razgrnemo svakidašnje laži brbljivih smrtoljubaca, ukazuje nam se sve veće mnoštvo usmrćenih, osakaćenih, izbeglih, ojađenih i nestalih, iza kojih zjape ruševine i logori kao belezi varvarizacije. Stihija mržnje i nasilja valja se kao prirodna nepogoda praćena odjecima pokliča "Živela smrt!"

Huškači na osvetu "ostataka zaklanog naroda", i dalje u punom pogonu, uvlače u ratni vihor nestajuću mladost i narastajuću sirotinju. Đavolovi šegrti nadmašili su majstore, spremni su i da ih zaskoče. Potomci Minotaura i Drakule ne pate od "bele kuge", vratolomno se množe, od Alpa do Urala, između Baltika i Egeja, na bunjištima epicentra brojnih tiranida i minula dva svetska rata. Pred njihovom najezdom nestaje i mitski Lavirint. Digoše ga u vazduh junaci ovoga doba kojima je izlišna ljubav Arijadne, a njezino klupko zameniše brzogorećim fitiljem; hoće sve i odmah, pa kud puklo da puklo! I puca, sa svih strana. Doskorašnji parničari oko državnih granica, izvrgoše se u jurišnike za nacionalno čiste države, obznanjujući novu parolu: "Smrt slobodi, fašizam narodu!"

Zgranuto i bespomoćno posmatrali smo upad rulje u pozorište sred Beograda, što je bila najava rušenja grada i iznutra. Šanse za katarzu nad zlom koje nas snađe sve su skučenije. Rastvornu moć politizacije estetike (staljinizam) i estetizacije politike (fašizam), uvećavaju agresivni nacionalizam, šovinizam i rasizam. Sve veća izolacija od sveta ubrzano nas pretvara u još veću periferiju i sve strašnije sirotište.

Svemu tome smo se protivili, nekad stotine, ponekad hiljade, a retko i desetine hiljada građana Beograda, kako bismo spasli čast voljenog grada i odbranili ličnu savest, da ne nestanemo - ćutke - pod zgarištima ili se razbežimo po svetu. Ali niti ratne vođe pokazuju volju da odustanu od ratnih ciljeva, niti su građani stvorili delotvornu alternativu. A ako se stihija mržnje i nasilja ne zaustavi ovde, teško je verovati da će zapadne zemlje zadržati kontrolu nad razornim trendovima recesije i rezignacije tamošnjeg nacionalizma i šovinizma. Nasušno nam je potrebna nova vizija života u raznolikim i složenim zajednicama. Ako u tome sebi ne pomognemo, nema boga koji nas može izbaviti.

Rastanimo se od varvara, odajmo se mašti nad Nikolinim tvorevinama, možda će one zagolicati i ravnodušne, čak i silnike, ne bi li im od probuđene živahnosti oklop barem napukao.
(Nebojša POPOV, Katalog izložbe)

Arhetip u teškim vremenima

Beogradski slikar srednje generacije Nikola Džafo pod naslovom "Raščaurenje sebičnosti - prepoznavanje sebe u lavirintu" u nekoliko prostora Doma omladine prikazao je višemedijski projekat u kome izložba asemblaža postavljenih u raznovrsne kovčege predstavlja okosnicu. Asemblaži tvore ambijent zasnovan na čvrstom konceptu u kome ima i numerološke igre, a na taj ambijent postavljen u galeriji nadovezuju se i ciklusi starijih slikarskih radova snažne kolorističke i gestualne ekspresivnosti, podni lavirint čiji elementi - takođe stariji radovi - "izlaze" iz sanduka i postaju mobilni "zidovi", kao i deo postavke u predvorju koji čine oslikani suncobrani i drugi svakodnevni predmeti. Ta "rizomska" struktura izložbe u krajnjoj liniji može se pročitati i kao "asemblaž asemblaža" u kome pojedini segmenti kao zaokružene celine bivaju uneti u prostorno-vremenski događaj. Zvučni i video sloj nadograđen je i učešćem posmatrača - te tako sve dobija i dimenziju hepeninga. Udeo posmatrača ne ograničava se samo na mogućnost preoblikovanja datog prostora i izloženog materijala - ono što autor takođe očekuje jeste nedvosmislen odgovor na pitanje: Ima li smisla baviti se umetnošću, izlagati u vremenu destrukcije, smrti i sveopšte primitivizacije?

Mileta PRODANOVIĆ
(Politika, 9.09.1992)

Kralj Inka nad razrušenim Kuskom

Bio je to lep skup. Lep po profesionalnom sastavu sa likovnim kritičarima, slikarima, novinarima i ljubiteljima slikarstva. Svi su došli jer ih je pozvao Nikola Džafo. Uputio je 200 pozivnica na kojima je pisalo da se predviđa razgovor na temu umetnosti u doba ratnog užasa a povodom izložbe koju je Džafo postavio u Novom Sadu. "Izloža" se mora sasvim uslovno upotrebiti, jer ono što se tamo dalo videti pre je ličilo na upravo napušteno mitraljesko gnezdo sa praznim sanducima municije i kršom kakav već pripada razrađenom ratištu. Džafovi predmeti i njegove kolorističke intervencije po njima bili su inventar ovdašnjeg i sadašnjeg ratnog pakla, onako kako ih je Džafo izručio ili bolje reći (Džafo izvini na izrazu) izbljuvao usred "Srpske Atine" sa užasnim osećanjem mučnine, gađenja, gneva i očajanja. Džafo se u tom kršu držao kao što bi se, verovatno, i kralj Inka držao da su ga španski konkvistadori postavili usred razrušenog Kuska ili nekog drugog hrama Inka u Andima.

Svojim činom Džafo nije nameravao da pokrene talas nekih otužno konjukturnih antiratnih emocija (bože moj i Milošević je protiv rata i Arkan će reći da mu je rat nametnut, Bracika Kertes takođe, da ne govorim o našim slavnim generalima). Džafo je postavio jedno jednostavno pitanje: može li se u "Srpskoj Atini" nastaviti s izložbama poput njegove, na kojima će slikari... ofucana socrealistička fraza "dići glas protiv rata", vapi za upotrebom baš ovde. Ne to, nego da se vidi da li u "Srpskoj Atini" ima umetnika, slikara, koji dobijaju čir na stomaku, rak na duši, krvare iznutra zbog Sarajeva, Vukovara, Mostara, zbog hiljade pobijenih u ratu u kome se ubija samo zato što je "nametnut" i zbog svega drugog što se još uvek čini. Tako se moglo shvatiti Džafovo pitanje.

Laslo TOT
(Nezavisni, 5.01.1993)

Sloboda u lavirintu

Ravnodušnost likovnog zbivanja metropole za sve što se oko nas i "nadohvat ruke" događa, lažan sjaj cizeliranih "sećanja" i "utisaka" narušen je "Lavirintom" - instalacijom Nikole Džafa, koja je zahvatila bezmalo celo prizemlje beogradskog Doma omladine. Radikalnošću zahvata ova instalacija-akcija podsetila je i na sjajna vremena ovog zdanja sedamdesetih i osamdesetih godina, kad su se u ovom istom prostoru dešavale odista relevantne stvari za likovni život celokupnog terena druge Jugoslavije.

S. POPOVIĆ
Borba, 8. IX 1992.

Izlaganje lavirintu

Događaj naslovljen višeznačnim pozivom na ulazak u tajnu i razgrtanje zagonetke vidljivog i Raščaurenje sebičnosti - inicijacija - prepoznavanje sebe u lavirintu, ponudio nam je Nikola Džafo. Izložio je isečak iz života, san, doživljaj sebe, trenutak nalaženja u vremenu, prolaženja kroz prostor, iskušavanja sebe u umetnosti. Ponudio nam je lavirint. Da li smo za svega pet dana uspeli da razumemo, da se snađemo, nađemo u njemu.

Mirna GAVRILOV
Likovni život, br. 40, VI-IX 1992.